Горан Киковић,историчар КАЛУДРА  КОД БЕРАНА

Пише Горан Киковић,историчар

КАЛУДРА 

О Калудри су до сада написане двије цјеловите хронике, чији су ауто-ри Блажо Ралевић и Милосав М. Барјактаровић, а о историји овог села писа-ли су и други.

О настанку Калудре Радослав Јагош Вешовић пише: ''Ни о овом насе- љу нема спомена у нашим ранијим извори- ма, али народно предање и остаци, који још постоје, несумњиво свједоче о негдашњем животу овдје. Само име села напомиње да је ту некада било монашко обитавалиште. Насеље је ина- че склонито и било подесно са усамљеничким животом. У народу се предаје да је у дну села постојао у старини неки манастир, да су у њему и около њега живјели калуђери и да је мјесто по томе добило име Калудра. Значајне су у овом погледу у Калудри Ћелије, тихи и заклоњени крај села, испод брда и стијена до Калударске Клисуре, гдје се стрмо спуштају косе од Равни, с ли- јеве стране на Марашева Брда, са десне стране ријеке. Ту се на самој падини ових брда на малој ријечној луци, с десне обале испод високог гранатог дрве- ћа, налазе разрушене зидине, и хрпе поцр- њелог и давно тесаног камена. Из- над ових развалина у стјеновитим страна- ма налазе се пећине као удубљења са још очуваним траговима живота. То су по предању старе манастирске ћелије, по којима је ово мјесто добило своје име. Ту је и црквина на чијем је мјесту, казују, била црква, посвећена св. Луци. Отуда Калудрани Лучиндан држе као мјесну завјетину. Ту се окупља тога дана сабор и служи се литур- гија. Земља се сматра као „црковна“ или „манастирски вакам“, стога је по- јединци нерадо искоришћавају. Кажу да су они који су ту сјекли шуму, косили или орали иза тога преживљавали извјесне тешкоће и непријатности, тј. де-шавале им су се болести у породици, несрећни случајеви и слично. О томе мјештани наводе више различитих примјера. Неким старим Анђићима, веле, окренула се била „уста за врат“ (искривила се), јер су били раскопали и узели собом некакве црквене ствари, које су при манастиришту биле закопане, и оздравили су тек када су прошли код митрополита Хаџи-Захарије, те им та-мо свјештеници читали молитву. Неким имућнијим Бојовићима у селу, веле, чим су посјели и почели обрађивати једну незаузету ливаду ту, и стварати њиве, одмах им је почео назадак у породици, те су земљу морали напустити. Једноме Ралевићу изгорио је стан и „млијеко у карлицама се претворило у крв“ зато што их је правио од дрвећа које је сјекао у манастирској шуми. Има више оваквих примјера, које народ приводи за доказ, да је та земља и шума припадала манастиру, који је ту постојао и да је стога гријех присво-јити је и обрађивати. Калудрани држе, такорећи, као свету и земљу, и воду, и гору овог мјеста. По старом дрвећу около налазе се давно изгубљени крс-тови а извор који ту близу тече сматра се као љековит, те сваки пролаз- ник из околине сврати да се на њему напије и умије. На Лучин- дан одатле носе водицу за своје домове. Од других остатака прошлости казају једну „ћелију“ у врху села при странама у којој је, веле, било закопано манастир- ско благо и црквени предмети, које су однјели дечански калуђери. У овом гор-њем крају казују једно старо гробље са зараслим мраморијем. Називају га „латинско“. Да је у Калудри био прије више старина и да је она некада више значила казује и ово предање. Једном давно прошли су неки калударски иза- сланици са својим попом код владике Хаџи-Захарија у Пећ, понесу му неке старинске ствари и испричају му све о својој порушеној старевини. Другом приликом дође исти владика са калуђерима у Калудру, потражи по књигама затрпане старине под рушевинама зидина, раскопа и нађе многе црквене са- суде, разне предмете од злата и сребра и однесе собом „дванаест товара сваког блага“. Веле да је сам владика тада рекао: „Да зна Калудра шта јој сада излази из села и у мајке би се дијете заплакало“. Стога је, причају, Ка- лудри од тада „сврнуло“ земља је постала слабија и народ сиромашнији. До тада је као била богата и обилна, а од тога времена свега мање: и род на земљи и стоке на планини и људи у народу.